Biografske beleškke pukovnika Stefana Ilieva

Autor: Emilija Kožuharova

Izvor: časopis „Venec“ , tom 4, knjiga 2

Puni naziv spomenute knjige Belogradčiškog podoficirskog uruženja „Pukovnik Stefan Iliev“ je „Biografske beleške o pukovniku Stefanu Ilievu – komandantu 15. pešadijskog lomskog puka (ubijenog 26. marta 1917. kod Červene stene)“. Prvo izdanje knjige odštampano je tokom 1930. u štampariji Stamena Kamenova u Belogradčiku, a dve godine kasnije usledilo je i drugo izdanje.

Postoji nekoliko starijih oficira iz 15. pešadijskog lomskog puka koji su ostavili neizbrisive tragove među stanovnicima Belogradčika. Među njima su pukovnik Hranov, borbeni komandant puka za vreme Balkanskog rata, pukovnik Kavarnaliev, koji je poginuo u Drugom balkanskom ratu, pukovnik Šiškov, komandant 15. pešadijskog lomskog puka krajem Prvog svetskog rata – oficir koji ima ključnu ulogu pri spašavanju ratne zastave puka, koji je ostao u zarobljeništvu nakon, nesrećnog za Bugarsku, kraja rata, pukovnik Kehajov, koji je komandovao 15. pešadijskim lomskim pukom tokom većeg dela Drugog svetskog rata. Među tim imenima, posebnim oreolom ovenčan je lik pukovnika Stefana Ilieva. Zbog toga udruženje podoficira u rezervi u Belogradčiku sa ponosom nosi njegovo ime. Zbog toga je u Sali za balove Oficirskog veća u centru Belogradčika, dugi niz godina stajala gipsana bista ovog omiljenog komandanta puka – jedna skulptura sa veoma velikim umetničkim vrednostima, ali koja je na žalost uništena za vreme perioda ranog komunizma.

Pukovnik Iliev Stefan rođen je 24. juna 1896. godine u gradu Vidinu. Sin je siromašnih, ali ponosnih i vrednih roditelja, i kao mali vaspitavan je u ovom duhu. Po prirodi tih, pažljiv prema svima, radeći provodi mladost. Sa ovim pozitivnim osobinama on osvaja simpatije i poštovanje. Učitelji ga uvek izdvajaju za primer. Visoki osećaj za patriotizam njegovih roditelja i sredina u kojoj živi usadili su se duboko u njegovu dušu. Još u detinjstvu kod njega se pojavljuje velika ljubav prema domovini i odlučuje da postane oficir, čime bi mogao da oduži svoj dug. Tokom 1887. završava Vidinsku mušku realnu gimnaziju i 17. jula iste godine postaje kadet u Vojnoj školi. I ovde, u ovoj svetoj zgradi, gde se usađuju i cvetaju plemenita osećanja, on je još srećniji jer može da bude pripremljen i kada nastupi čas borbe sa ponosom da ispuni svoju obavezu.

Tokom oktobra 1988. uspešno završava viši razred, postaje kadet vodnik i 18. maja 1889. završava sa odličnim uspehom Vojnu školu, pri čemu dobija čin potporučnika i naznačen je za komandanta voda 3. pešadijskog bdinskog puka. I sada, kod mladog oficira, želja za radom i znanjem postaje još jača. On mnogo dobro zna da oficir nije samo načelnik, već i vaspitač, a da vaspitavaš nekoga nije lak posao. Baveći se ovim poslom, sa samo njemu svojstvenom upornošću, njegov rad ovenčan je uspehom: naučio je nemački i ruski jezik, kako bi mogao da koristi neophodnu vojnu literaturu i lako osvaja sposobnost da pravilno precenjuje i razumno tumači svaku stranicu vojnog života. Svojom inteligencijom brzo privlači pažnju svojih nadređenih.

Trećeg meseca svoje službe, komandant  2. jedinice imenuje ga za svog ađutanta. Čitave tri godine vešto i bez greške izvršava ovu dužnost. Komandant puka je oduševljen ovim mladim oficirom i imenuje ga za ađutanta puka, jer je primetio da će se potporučnik Iliev na ovom mestu dostojno predstaviti. I ovde, u štabu je obrazac ponašanja svojom organizovanošću, taktom i racionalnošću.

Dana, 2. avgusta 1892. unapređen je u čin „poručnika“. Na ovaj način nastavlja da služi kao ađutant bdinskog puka do 1. februara 1895. kada odlazi da studira za oficirski čin u Vojnu školu. Srećan je što se nakon toliko godina ponovo vraća ovde, gde je proveo svoje kadetske godine i nižu se draga sećanja. Njegovi drugovi već znaju kakav je kao oficir i gledaju ga sa poštovanjem. Oni su ponosni što u svojoj generaciji imaju ovakav biser. Nakon uspešnog završavanja, poručnik Iliev se vraća u puk na dužnost pomoćnika komandanta 7. čete. Godinu dana provodi na ovoj dužnosti, i 1. januara 1899. ga unapređuju u „kapetana“ i imenuju ga za komandanta 2. čete 12. rezervnog puka. Pred njim se otvara novo polje za rad, nove prespektive. Težak i odgovoran posao komandanta čete odavno mu je poznat. Da obučavaš nekoga je lako, ali da ponovno budiš duše, da stvaraš karaktere je veoma teško i delikatno delo. I on je bio spreman za takvo delo, u njemu je rasla ogromna želja za stvaranjem. Daleko od svake pokvarenosti, želje za osvetom, zavisti i zlobe, mrzeći cinkaroše, podlost i licemerje, lako je vaspitavao svoje potčinjene ovakvim duhovnim, idealnim likom. Svi su ga voleli, voleli su ga načelnici jer je bio vredan i poslušan, voleli su ga drugovi jer je bio iskren i dobar, voleli su ga potčinjeni jer im je svojim iskrenim savetima bio kao otac. Za njegovu odličnu i neporočnu desetogodišnju službu nagrađuju ga odgovarajućim ordenom.

Tokom oktobra 1901., on napušta puk i odlazi na svoju novu dužnost „ađutanta 2. brigade“ Bdinske divizije. I na ovoj dužnosti savesno ispunjava službene obaveze. Verujući da je on pogodan predstavnik, tokom 1903. šalju ga službeno u Budimpeštu kako bi izvršio dati mu zadatak.

Na dan 1. januara 1904. unapređuju ga u komandanta čete 3. pešadijskog bdinskog puka i prihvata komandovanje nad 1. četom. On je zbog toga više nego srećan, i sa novim elanom za rad započinje prosvetiteljski i vaspitni rad u svom rodnom kraju. Služeći tek 5 meseci u 1. četi, 1. juna 1904. dobija prekomandu u 1. sofijsku diviziju, postaje komandant bataljona za obuku podoficira. Kapetan Iliev i ovde se ističe za primer i njegova znanja i dobar pedagoški metod ovenčani su dobrom pripremom budućih podoficira. Nakon završavanja obuke ovog bataljona, on se vraća u puk, gde mu se privremeno daje komanda nad 1. bataljonom.

Tokom 1905.-1906. on uspešno završava obuku za štabnog oficira i ponovo se vraća u puk, kako bi nastavio svoju službu kao komandant ovog bataljona. Na taj način nastavlja svoju stvaralačku, i za sve korisnu službu, koja je karakteristična za savesnog rodoljuba, a tokom proleća 1907. javlja se na svoju dužnost „stariji ađutant 1/6. brigade“. Kao moralnu nagradu za svoj neumorni rad on dobija Narodni orden za Vojne zasluge V stepena, a nakon toga i orden za 20-godišnju službu. Nakon što je dve i po godine proveo na ovoj dužnosti, on je napušta, ostajući u dragoj uspomeni svima iz štaba brigade.

Krajem 1909. on je već komandant  2. čete 15. pešadijskog lomskog puka u Belogradčiku, u kom mu je sudbina odredila da ostane do svog poslednjeg dana. Na dan 1. januara 1910. on je povišen u čin „majora“ i iste godine ga nagrađuju ordenom „Za nezavisnost“. Za kratko vreme, i u ovom, za njega novom kraju, svi ga poznaju i svi su ga zavoleli. Nesposoban da uvredi ni najlošijeg vojnika, on je osvajao srca svojim primerom i iskrenim govorima. Kajanje je za njega bila dovoljna kazna i siguran korak na putu vrlina. Za njega je skoro svako bio gotov da se žrtvuje – ko će ostati ravnodušan pred visokim moralom i plemenitom dušom?

Tokom januara 1912. on, sa bolom u srcu, napušta svoje potčinjene, kako bi  počeo posao u komandi puka. I kao komandant nastavlja i dalje savesno svoju službu sve do same mobilizacije za Balkanski rat.

Manifestom od 17. septembra 1912. objavljena je generalna mobilizacija, a zajedno sa tim i faktički rat sa Turskom. Sva bugarska srca zatreperela su od radosti jer je konačno kucnuo čas obračuna. A major Iliev je još od mladosti sa nestrpljenjem čekao ovaj momenat – on je zaboravio sebe i imao je samo jedan ideal u životu .  da vidi bugarsko pleme ujedinjeno, da se potpunoj slobodi raduju i krajevi koji su ostali pod robstvom. I on je stao na čelo 4. bataljona.

Radosna osećanja delio je u svojim visoko patriotskim govorima, koje je držao svojim potčinjenima i već u kasarni, svojim snažnim duhom, pripremao je njihovu pobedu.

Dana 25. Septembra, puk je svečano napustio grad i sa željama za uspehom ispraćen je iz Belogradčika; drage scene rastanka još više su uzbudila osetljivu dušu komandanta bataljona i u tom trenutku opštenarodne nade on je video zrake slobode koji se pojavljuju naj južnim predelima.

Ređali su se dani marširanja: kroz selo Dolni Dom – selo Gušanci – grad Vraca – Eski Džumaja – Osman Pazar – Kotel – Straldža. Na dan 2. oktobra, puk je prešao granicu. Svi su goreli od nestrpljenja da se sretnu sa neprijateljem, ali su drugi pukovi bili odgovorni da prvi stupe u napad. Lomski puk prolazi kroz Lozengrad i16. oktobra dobija borbeni zadatak:  1. i 2. bataljon sa desne strane 3. pešadijskog puka u prvim borbenim redovima, a 3. i 4. bataljon u brigadnim manevarskim redovima – da napada poziciju severozapadno od Ljule Burgas. Obezumljen od agresivnog napada, protivnik nije dočekao poslednji momenat, već se u panici povukao prema Karaagači – Tjurkbeju, a da pri tom manevarska vojska nije ni učestvovala. Lomčani su zauzeli istočnu okolinu grada, čekajući nove naredbe. A one nisu kasnile.

Rano ujutru, 17. oktobra brigada se povukla kako bi zauzela mesto u borbenim linijama – visoravni istočno i jugoistočno od Tjurkbeja, preko puta Ušakskate redivske divizije. Tri bdinska i jedan lomski bataljon su u prvim borbenim redovima, jeda bdinski i jedan lomski – čine podršku puka, a 2. i 4. lomski bataljon ponovo su brigadi manevarske vojske.  Kompaktno, užurbano kretanje brigade traje do sela Tjurkvej. Strašna vatra protivnika, prolazak kroz selo i preko reke Ispo razređuju redove vojske, a ispred nje je savršeno otvoren lokalitet i neprolazna Karaagača. Dalje napredovanje već je nemoguće. Pokušaji načelnika da nastave kretanje ne pomažu. Komandanti brigada tada izdaju zapoved signalom za „napad“, ali ga niko ne čuje u tom paklenom ječanju granata i zlokobnom zavijanja kuršuma. Niko ne mrda sa svoga mesta. Tada komandant birgade naređuje da bataljon majora Ilieva, 15. i 16. četa krenu u lancu sa fronata južno od sela Tjurkbej i sa poklikom „ura“ da pregaze prve borbene redove. Trenutak je veličanstven, trenutak istine. Zar će junaci majora Ilijeva, koji ih je toliko učio o preziranju smrti i o besmrću palih za ideale domovine, posramiti?

Muzika svira „Buči Marica“, zavijaju doboši! Junaci u vihoru poleću sa „ura“ napred. Duboka Karaagač ih ne plaši, gaze je, strašna vatra koja je usmerena na njih sa svih strana ih ne zaustavlja, oni još hrabrije naleću. I tom poletu ka smrti pridružuje se čitava brigada. Eto ih – sad su već blizu, na sto koraka i spremni su da se bace u najstrašnije. NA NOŽ: Turci su očajni, u panici počinju da beže, u begu traže spas. I istočna vojska Abdulah paše povlači se iza reke Soudžak dere.

Ovaj slavni dan, u kom su Lomčani krstili svoju sopstvenu krv i tom krvlju napisali datum svog borbenog praznika. A na njemu, bili su, pre svega, junaci 4. bataljona.

Rat je i dalje trajao i major Ilijev sa svojim bataljonom, u sastavu puka, prošao je Čorlu i obreo se kod sela Etetin, kako bi zauzeo položaj preko puta utvrđenja „Korakola“. 4. novembra na čelu bataljona, vodio je borbu za osvajanje sela, što je i učinio, prošao je i duboku reku Erkene i hrabrim jurišom, bez obzira na neprijateljski otpor, osvojio je utvrđeni položaj ispred „Karakole“. Za ovu bitku nagrađen je ordenom „Za hrabrost“.

Ovde ostaje na položaju, a da pri tom ne učestvuje u borbama. Krajem novembra njegov bataljon zamenjuje 16. pešadijski puk i on odlazi na odmor u grad Erekli. I u tim teškim danima oskudice, saputnika svakog rata, on stoički podnosi sve, i svojom izdržljivošću daje primer svojim potčinjenim. Duh njegovih vojnika je nepokolebljiv i u tome on vidi garant svake buduće pobede. Tokom februara 1913. čitava 6. divizija trebalo je da se približi Čataldženskim utvrđenjima i major Iliev smestio se sa svojim bataljonom u selo Kolibi, u kom je proveo skoro mesec dana. 11. marta dobija naređenje da zajedno sa 2. Bataljonom ode pod komandu načelnika 1. sofijske divizije u jedinici između sela Epivatos i Skjorponkjoj. 37. i 38. pešadijski pukovi, pod jakim pritiskom mnogobrojnog protivnika oko 10 sati ujutru 10. marta povlače se sa pozicije kod sela Arnautkjoj. Protivnik je već u njihovim rovovima. Zar će slava bugarskog oružja biti pomračena. 4. bataljon traba da spasi položaj po cenu života. Zajedno sa svojim voljenim komandantom, oni jurišaju u razređenim linijama i sa elanom, kao kod sela Tjurkbej, ulaze u redove pukova koji se povlače. Uzvike „ura“ i „na nož“ i ovde neprijatelj ne može da podnese – beži, kako ne bi mislili o novom napadu. Bataljon ostaje na ovoj poziciji do primirja.

Kada je već mislio da se sa svojim junacima uputi ka rodnim predelima, srećan što je ispunio svoj san, prizraci savazničkog rata počeki su da se popjavljuju. Sa tugom u duši osuđivao je tu podlost i prevaru, jer pošten i savesni borac ne može da dozvoli postojanje takve zavisti, koja može da pomrači um bivšim saveznicima.

Major Iliev ponovo je krenuo sa svojim bataljonom u nove borbe. On je izvršio majski marš prelazeći kroz Čorlou – Rodosto – Dedeagač – Kavalu – Dramu – preko Rupelskog prolaza – do Strumice, gde se prisajedinjuje 35. pešadijskom puku da brani liniju na reci Vardar, levo od mosta preko puta Đevđelije. 4. bataljon se junački ponašao nakon 28-dnevnog mraša, pri takvoj vrućini. Grčki lanci nisu bili pokolebani, oni kose vojne redove najljućom vatrom. Ali protivnik u jednom trenutku ostavlja četu da se povuče kako bi ponovo poveli borbu na Kosturskoj visoravni i tamo se zaustavili na visoravni Beas tepe, kako bi pružali otpor mnogobrojnim grčkim talasima. Borba je na ovom mestu u jeku, ali kakva korist od otpora jedne male jedinice, kada se naređuje generalno povlačenje? Major Iliev povlači svoj bataljon na visoravan Ruen i tamo primirje dočekuje razbijenih ideala i uništenih snova. On nije uspeo da vidi hrabro bugarsko pleme ujedinjeno, već potpuno suprotno, još opasnije ropstvo sručilo se na njega.

Surova odmazda našoj nesputanoj hrabrosti. I svi su sklonili svoje zastave za bolje dane. On je verovao u svetli dan Bugarske, možda kasno, no taj dan će sigurno doći.

22. septembra 1913. on se vraća u Belogradčik sa svojim bataljonom i ponovo je poslat u upravu puka. Sa istom željom i požrtvovanjem, kao i pre rata, on vrši svoju dužnost.

Za njegovo izuzetno vladanje i za pokazanu nhrabrost za vreme rata nagrađuju ga ordenom „Sv. Aleksandar“ V stepena i ordenom „Za hrabrost“. Povišen je u čin „potpukovnika“ 14. februara 1914., i već istog meseca naznačen je za načelnika 15. pučkog vojnog okruga. I na toj dužnosti ostaje do sledećeg rata.

Svetski rat počinje, a sa njim i očekivanja da ni mi nećemo ostati po strani. Svako pošteno bugarsko srce kucalo je radosno očekujući da se dostojanstven raščistimo dugove sa svima i da više neće biti ropstva. Ova osećanja i želje igrala su u duši i potpukovnika Ilieva. Bugarska je objavila rat u savezu sa Centralnim silama. Zadatak je bio da se pre svega slomi srpski otpor.

Lomski puk napušta Belgradčik i kreće putem ka selu Golemanovo. U ovom selu potpukovnik Iliev sustigao je svoj puk i 29. oktobra staje na čelo 4. bataljona. Kao podrška puka on se zadržava na poziciji kod sela Halovo, gde se vode veoma opasne borbe. 14. novembra Lomčani se bez ometanja kreću ka gradu Zaječaru. Srbi su pobegli, no ne treba da im se pruži mogućnost da se bilo gde zaustave i okrepe. Preko Zaječara kretanje se nastavlja prema selu Planinica i do 19. istog meseca puk čini rezervu 6. divizije. Istog dana oko 10 sati ujutru, Lomčani menjaju 35. pešadijski puk i zauzimaju prve borbene redove, pri čemu se usmeravaju protiv utvrđenog položaja Vukova glava.  Pri tom napadu puka, potpukovnik Iliev preuzima komandu, jer osnovni komandant odlazi na položaj komandanta brigade. Vešto usmerava 2. i 4. bataljon u prvim borbenim redovima i 1. bataljon u podršci puka.

Pozicija je jako učvršćena, Srbi pokušavaju da se najmanje sedam dana održe na njoj, kako bi omogućili jedinicama iza njih da se povuku. Komandant puka 19. novembra, oko 7 sati uveče počinje prvi napad, ali on je odbijen; Srbi se uporno drže i sa žestokom i dobro organizovanom paljbom vraćaju bataljone. To, međutim, nije uznemirilo potpukovnika Ilieva. Počinje drugi, treći… sedmi napad i svi su neuspešni.

Ali on je apsolutno verovao u svoje Lomčane, da će svi do jednog poginuti, ali će pobediti. I počinje osmi napad pred zoru, borba za život ili smrt, za slavu ili sramotu.  Lomčani napadaju legendarnom hrabrošću. Podnose velike žrtve, ali se ne povlače, ide se samo napred. U 8 sati ujutru, 20. novembra, Bugarski nož izvojevao je pobedu nad srpskim položajem. Odbrana se u očaju panično povlačila, napuštajući sve. Proganjanje preuzima 3. pešadijski puk, a potpukovnik Iliev okupllja svoj puk i kreće putem prema Boljevcu. Ovde dolazi načelnik 5. divizije, koji čestita puku na sjajnoj pobedi, koja je rezultat neizmerne hrabrosti i požrtvovanosti, zahvaljuje se Lomčanima i njihovom komandantu. Samo što je on otišao, došao je komandant brigade. Dirljivim govorom podvukao je značaj ove pobede i kada je zahvalio Lomčanima na sjajno završenom poslu, on se rasplakao, suze su prekidale njegove reči i misao je zavrišio ljubeći omiljenog potpukovnika Ilieva.

Nakon tih dirljivih scena, iskazivanja zahvalnosti za veliku uslugu, puk nastavlja svoj put prema Boljevcu, kao rezerva divizije. Osnovni komandant puka se vratio i potpukovnik Iliev preuzima komandu nad svojim bataljonom. Sa njim prolazi kroz Aleksinac – Niš – Prokuplje – Lebane, vraća se nazad i nastavlja za Novo selo – Trn – Breznik – Radomir – Dupnicu. Do ovde puk ne učestvuje ni u kakvim borbama, jer vrši ulogu rezerve pre svega 1. sofijske divizije, a posle i 8. tundžanske divizije i nije bilo potrebe za njegovim učešćem.

Zimu su Lomčani proveli smešteni u gradu Dupnica. Komandant 4. bataljona, kao što mu to i priliči, svu svoju snagu usmerio je za učvršćivanje i održavanje discipline svojih vojnika. On zna da se rat neće uskoro završiti, i da je pobednik onaj koji izdrži tren duže, a za to je potrebno strpljenje i borbeni duh.

19. februara 1916. potpukovnik Iliev imenovan je za komandanta 15. pešadijskog puka. Viši i odgovorniji položaj, na kom u velikoj meri može da se istakne kvalitet jednog vojnog komandanta. Tokom aprila on napušta Dupnicu i pešice kroz Gornju Džumaju – Petrič stiže u selo Kolarovo. U tom selu ostaje do 28. juna, kada odlazi prema stanici Udovo. Ovde ostaje do 13. avgusta i nastavlja kroz Gradsko – Drjanovo – Babuna planinu – Prilep ka liniji ispred Bitolja, gde je ostao kao rezerva 1. armije. Tada počinju i velike borbe za osvajanje visoravni Čegan. Puk se premešta kod sela Bainca i 3. četa zajedno sa 52. pešadijskim pukom napada ovu visoravan. Srbi su dobro utvrđeni, njihova odbrana je očajna, a lokalitet im odlično pomaže u odbrani i bez obzira na sjedinjavanje 1. i 4. bataljona, u prvim borbenim redovina, velika želja i žrtve jedva uspevaju da zauzmu rovove ispred položaja. Ovo su poznate Čeganske borbe, koje su trajale od 24. do 30. avgusta. Prvi lomski bataljon čini je sve što može, ali glavna Čeganska pozicija ne pada u naše ruke. Uznemiren od sedmodnevnih borbi, Lomski puk je zamenjen 3. pešadijskim pukom i odlazi u selo Vrben, kako bi bio popunjen i spreman za nove bitke. 13. septembra potpukovnik Iliev vodi svoj puk u selo Vić do Ostrvskog jezera, ali tu dobija naredbu da se vrati, pošto su naše jedinice konačno napustile Kajmakčalan i Čegan. Stiže do grada Lerin, i ujedinjuje se u brigadu sa 33. pešadijskim pukom. 16. septembra uveče, Lomčani su zajedno sa svojim hrabrim komandantom na poziciji kod sela Armenohor, spremni da odbiju svaki neprijateljski napad. Oni su spremni svi do jednog da poginu, ali da se ne povuku. I samo prelaskom preko njihovih leševa, protivnik može da zavlada ovim položajima. Tako ih je godinama vaspitavao njihov sadašnji vođa.

Već sledećeg dana (17. septembra) francuske baterije počinju uragansku smrtonosnu paljbu na naše Lomčane. Oni misle da će gvožđem savladati njihov duh. Kako su se prevarili! U roku od 48 sati izveli su jedan za drugim 12 napada, a videli su samo svoje bekstvo i žtve. I ruska brigada pokušava u talasima da se baci na položaj, ali je sustiže ista sudbina. Pet dana traju artiljerijski uragani i noćni jurišni napadi se nižu, kako bi lokalitet bio gusto zatrpan leševima naglih Rusa i Francuza.

22. septembra, kada je 51. pešadijski puk, koji je zauzeo poziciju desno od Lomčana, popustio pred snažnim napadom Francuza, potpukovnik Iliev, lično odlazi kod komandanta 3/15. bataljona i lično mu naređuje da se bez njegove naredbe ne povlači.

Dobra procena hrabrog vojnika, koje se izražavala u tom trenutku odgovarajućim naredbama, dala je željene rezultate: on je podelio 4. bataljon u razređeni lanac iza 51. pešadijskog puka koji se povlačio i kada su ovi videli da imaju podršku Lomčana, oduševljeno su počeli da se vraćaju na položaj. Francuzi, koji su imali toliko mnogo žrtava, prešli su u pasivnu odbranu; više nijednom nisu pokušali bilo kakav napad.

Ovu gvozdena silu junaka, usled povlačenja jedinica sa leve strane, potpukovnik Ilijev trebalo je da premesti kod sela Lažec. On je ovde zauzeo položaj 2. oktobra i nakon dva dana francuska puščana paljba počela je da ih priziva da se spremaju za borbu. 4. oktobra oko 4 sata posle podne, osamnaest ruskih lanaca krenulo je u napad prikriveni ovom paljbom, nekoliko puta su napali, ali su svi pokušaji do večeri osujećeni. Oni su prizivali noć u pomoć, nadajući se da će im ona pomoći, nadajući se da će njena tama uplašiti Lomčane. 5. i 6. oktobra organizovali su samo noćne napade, ali je rezultat bio isti – bekstvo i žrtve. Ispred fronta je bilo mirno. Rusi nisu želeli da se bore. Ukupno stanje ih je demoralisalo. I takva situacija bila je do poslednjeg dana, kada se lomski puk uputio preko Bitolja – sela Đakova, kako bi zauzeli položaj na koti 1248 do ravnice Bratin dol i Trnovo i južno od Červene stene do visoravni Prister. Konandant puka koristio je sva sredstva kako bi utvrdio novi položaj. Na ovom položaju ostaje do 11. marta 1917., a da ga neprijatelj nije naročito uznemiravao.

Tog dana (11. marta) počelo je snažno bombardovanje položaja potpukovnika Ilieva. On je, ne jednom, porazio neprijatelja i ovde će biti isto. Bez ikakvog napada jedinica pešadije, francuska vatra besno se sipala iz vazduha na odbranu Červene stene. Sve je ukazivalo na to da je protivnik smislio nešto ozbiljnije. I eto ih – 16. marta ujutru dva puka napadaju visoravan Šotka sa Červene stene. Sve je u dimu i plamenu, ništa se ne vidi. 3. bataljon, koji je zauzeo ovu visoravan herojski odbija talase napada. Ona im je govorila da će sa sobom odneti svoju sramotu i bruku. I ona je slomila ovu upornost. Vatra je bila sve žešća i žešća, paklena i surova, i trajala je do 6 sati uveče, nakon čega se prenela na podršku. Četa je dala mnogo žrtvi, ostalo je živo samo nekoliko vojnika iz 9. čete. Sa dva puka protiv čete! Francuzi ulaze u rovove Šotke i zauzimaju položaj sa udaljenosti od samo 200 metara. Protivnik je skupo platio svoju malu pobedu. On bije samo sa desne strane, ne bi li proširio svoj uspeh, a da pri tom ne mrda položaj. I njegova pobeda kratko je trajala.

20. marta uveče trebalo je da ode, da bi opet izvršio novi napad. Sa velikom vojnom silom, Šotka je ponovo dospela u njegove ruke, a zajedno sa njom i Kupola. Snažna paljba trajala je istom žestinom tri dana (22. 23. 24. marta) i u tim surovim uslovima 6. lomska četa i 1/55 bataljon ponovo su osvojili Kupolu. Ovo je iznerviralo Francuze i oni su 25. marta ceo dan gađali uraganskom vatrom. Isto to nastavilo se i 26. marta do 2 sata popodne, kada su Francuski lanci krenuli u napad ponovo protiv Kupole. Potpukovnik Iliev pažljivo posmatra celu tu strašnu sadašnjost u dimu i buci projektila, i čeka trenutak da svima pokaže da se ne boji smrti.

Očevidac opisuje visokim književnim stilom nastavak borbe na sledeći način:

Dim je i dalje prekrivao čitavu pozadinu Červene stene, i odavno je bio prekrio Magarevski dol, već je polako puzao naviše, stremeći se da obuhvati svojim tamnosivim velom i padine same visoravni Pelister. A potpukovnik, podupirući se na svoju toljagu i sa pogledom uperenim u daleki prostranstvo, nastavljo je da stoji čio i miran, i kada je kroz dim došao osmatrač iz rovova, sav zadihan, obliven znojem i prašinom, i raportirao da Francuzi u velikim talasima ponovo napadaju, da su posmatrači, u već porušenim rovovima 6. čete već ubijeni i da preostali vojnici teško da mogu da zadrže položaj.

Ova vest potresla je dušu potpukovnika, obrve su mu se nekako ozbiljno podigle, a oči su mu sevnule. On se obratio komandantu 3. bataljona:

„Kapetane, Vi pazite i pratite me odavde, a ja odlazim sa podrškom!“

A kada se obratio komandantu 10. čete, poručniku Krosnarskom, naredio je:

„Zastavinik sa 3. i 4. vodom odmah neka zauzme rov i ulaz ispred Škodovog uzvišenja, a Vi, sa preostala dva voda obode ovog (Kamenistog) uzvišenja!“

On je dao naređenja i raspored, pobožno se prekrstio, pokazao je pravac napred toljagom i pozvao je svečano i nadahnuto 9. četu i 3. vod i jedinice 4. voda 6. čete:

„Momci, danas se cela Bugarska oslanja na naše snage! – Ona očekuje od nas svoju zaštitu! Treba da oteremo Francuze, koji se bacaju na rovove 6. čete… Napred, momci, Bog je sa nama!… Sa vama sam i ja, vaš komandant puka! – Juriš!“

Glas je ječao među zagušljivom bukom, a oči svih nas punile su se žerom. Kada je rekao ove reči, ponovo je toljagom pokazao pravac i pojurio je napred, a za njim – i podrška. Sve grudi su gorele, a srca su igrala. Prezirući smrt, savijeni pod teretom ranaca i sa duhom koji je bio ohrabren veličinom ovog momente, oni su leteli napred. Već su vodovi iz rezervnih rovova i sa Kamenistog uzvišenja otvorili vatru na Francuze, mitraljezi i minobacači radili su punom parom, kada su se heroji, na čelu sa svojim komandantom, približili rovovima, koje je zauzeo neprijatelj, na levom boku 6. čete.

„Gospodine potpukovniče, ranjeni ste u ruku!“ – viknuo je jedan od vojnika, koji je primetio lipteću krv na visoko podignutoj desnici, koja je još uvek držala toljagu, koja je pretila neprijatelju.

A on kao da ništa nije čuo. Oko njega Aleksi Ivanov mahao je rukama svojim drugovima, koji su ostali u pozadini, i golih grudi, kakav je bio u trenutku kada su krenuli u napad, i dalje je uzbuđeno vikao:

„Momci, drugari, juriš uz komandanta! Juriš za njim!“

I nakon tog hrabroh poziva usledilo je jedno glasno „ura“ pomešano sa bukom projektila i mina, mitraljeza i puščane paljbe. Kada je čitav taj nezadrživi talas stigao do rovova, Francuzi, koji su uspeli da razapnu žičanu mrežu, sklonili su se iza nje. Naši vojnici, opijeni uspeohom, stojeći otvorili su vatru na njih, drugi su počeli da bacaju bombe, a treći su udarcima noža počeli da se bore sa zaostalim neprijateljskim vojnicima. Za nekoliko minuta, neprijatelj je bio očišćen i pometen sa rovova.

„Gospodine potpukovniče, sklonite ste, ranjeni ste u plećku!“ – viknuo je još jedan vojnik, koji je pokazivao rupu na šinjelu, kroz koju je virila belo krzno njegovog kožuha.

„Ranjeni ste u čelo“ – javio se i drugi, koji je primetio krv koja teče ispod šapke.

Međutim, svetlo-crveno lice potpukovnika i dalje je bilo smireno, kao da je bio gluv i kao da nije primećivao šta se dešava sa njim samim. Celim svojim bićem bio je obuzet idejom o svom dugu i u ovom kritčnom trenutku ništa drugo ga nije zanimalo osmim pobede nad neprijateljem.

Kada je odbio i uništio protivnika, one je konačno ubacio i 9. četu i vodove iz 10. čete između 3. čete i jedinice iz 4. voda 6. čete, pri čemu je prvima naredio da krenu leva, a drugima – desno, i tek kada se uverio da će se tako položaj smiriti i da će na ovaj način čitav front biti obnovljen, odlučio je da se povuče, da ga poviju. Padao je već mrak.

Artiljerijska i minska vatra još uvek nije prestala. Već naprotiv, na nekim delovima zlobno je nastavljala, kao da su time Francuzi želeli da izliju sav svoj otrov za pretrljeni poraz.

I sam samcat, ne vodeći nikoga sa sobom polako je koračao obodima, koje su neprijateljski projektili najviše zalivali. Projektili su odjekivali u vazduhu, a on je i dalje bio nem i nepokolebljivi svedok njihove buke. Tek, kada se popeo na sam obod, jedan težak projektil pao je na njega, oborio ga, i jedno parče projektila smrtonosno ga je ranilo u levi deo grudi.

Kasno, po mraku, našli su telo heroja, koji je izdahnuo nakon udarca projektila. Mir je zračio njegovim crvenim licem. Sila duha ostala je nesalomiva i u trentku večnog rastanka sa ovim svetom.

26. marta ovaj slavni komandant puka, platio je krvljlu, ali je zaustavio napad Francuza kada je konačno slomio njihovu silu i ubio, na duži period, njihov osvajački duh. Ovako je skončao ovaj slavni vojnik. Ono što je bilo u njegovoj duši još u ranoj mladosti, pokazalo se i na delu. Tokom noći preneli su ga u selo Cepare, a 28. marta – u grad Prilep. Ovde je, uz sve vojne počasti, pukovnik Iliev sahranjen u dvorištu crkve.

Za svoje uspehe još ranije Stefan Iliev nagrađen je ordnenima „Za hrabrost“ I i II klase, Nemačkim gvozdenim krstom II stepena II klase i Turskim polumesecom. Nakon ovih borbi izdata je naredba da se od 16. marta 1917. unapredi „borbenim odlikovanjem“ u čin pukovnika.

Povodom njegove smrti, načelnik korpusa, general Fridrih fon Šolc, izdao je naredbu, koja je glasila:

26. marta uveče, herojski je poginuo ,pri jednom kontranapadu na Červenoj steni, na čelu svoje vojske u jurišu, komandant 15. pešadijskog lomskog puka, potpukovnik Iliev Stefan. On je bio olicetvorenje besmrtnosti i heroj u pravom smislu te reči. Ko je imao priliku da ga samo jednom pogleda u oči, on je ostajao sa utiskom da u licu potpukovnika Ilieva vidi vatrenog čoveka. Zbog njegove požrtvovanosti i dela, bio bi  nominovan za gvozdeni krst I klase, ali na žalost sudbina je odredila drugo.

Njegov puk, 6. divizija, cela bugarska armija, nikada ga neće zaboraviti – on će ostati večno besmrtan.

Naredbom N^o 196 od 27. marta 1917. godine načelnik 6. divizije obratio se nosiocima činova sledećim rečima:

 Gospodo oficiri, podoficiri i vojnici,

Juče, 26. marta 1917. godine, u bici kod Červene stene – severoistočni obodi veličanstvenog Peristera, komandant 15. pešadijskog lomskog puka, potpukovnik Iliev Stefan, kada je video da se deo vojnika 1/55 bataljona pokolebao pred jakom vatrom, da napušta svoje rovove i iste osvaja nerpijatelj, njegovo vojničko srce je zadrhtalo, on je stao na čelo podrške puka – 9. čete iz njegovog puka, i smelo poveo kontranapad i u tom najvećem trenutku za svakog vojnika-patriotu, hrabri, smeli i požrtvovani potpukovnik Iliev bio je ranjen kuršumom, a nakon toga i granatom i njegova velika duša, napustila je njegovo zalaganje, sletela na Perister kao večna straža.

General Hristo Popov (1859 – 1941)m načelnik 6. divizije

 

Gospodo oficiri, podoficiri i vojici,

Neka se poklonimo pred posmrtnim ostacima Iliev Stefana, da mu poželimo večnu pamjat i carstvo nebesko. Neka njegov požrtvovani podvig služi kao primer i kazna ne samo nama, već i budućim generacijama. Neka njegova duša, zajedno sa dušama mnogoh oficira, podoficira i vojnika iz 15. I drugih pukova iz divizija, koji su ostavili svoje kosti za Cara i Otadžbinu na Peristeru, da mu budu večna i smela straža.

Lomčani, osvetite se našim neprijateljima za smrt svoga voljenog komandanta, potpukovnika Ilieva.

 

Originalni tekst i informaciju o korišćenoj literaturi možete videti ovde.