Начало Новини Ljubomir Veselinov: „Turlakija“ je terotorija ponosnih i veselih balkanaca „koji se lako ne krše“

Ljubomir Veselinov: „Turlakija“ je terotorija ponosnih i veselih balkanaca „koji se lako ne krše“

от svilen
6409 преглеждания

Любомир Веселинов, председател на Турлашкото дружество „Ждребче”

Gospodine Veselinov, kako je osnovano udruženje Torlaka u Belogradčiku i koako se rodila ideja da radite na očuvanju torlaških tradicija?

Torlaška tema mi je veoma bliska. Rođen sam na Staroj planini, u „srcu Turlakije“ – u belogradčiškom selu Kračimir. Teritorija, koja je naseljena etnografskom grupom Torlaka, obuhvata Severozapadni deo zemlje, oblasti Vidin i Montana. Granica stiže do opštine Berkovica. Ljudi koji pričaju torlaškim dijalektom, veoma ljubomorno čuvaju svoje kulturno-istorijsko nasleđe – jezik, tradiciju, običaje, obredne radnje i dr. Cilj, koji smo sami sebi postavili jeste da sve to popularizujemo za mlade naraštaje, kao i za naše i strane goste i na taj način da predajemo tradiciju sledećim pokolenjima. Radimo takođe i na vaspitavanju i razvijanju patriotskog odnosa prema rodnom kraju – prema njegovom bogatom kulturno-istorijskom nasleđu i jedinstvenim prirodnim lepotama. Veliki broj naših članova su mladi ljudi. I tako tokom godina uzrela je ideja o osnivanju torlaškog udruženja, koje je oficijalno registrovano u Vidinskom okružnom sudu tokom 2007.

Živimo bilzu granice i održavamo prijateljske odnose i veoma intezivne kontakte sa Srbima. Opština Belogradčik i srpska opština Knjaževac, naprimer, su pobratimljene opštine još od 1968. i ove godine će proslaviti 45 godina od pobratimljavanja. Tako smo pre nekoliko godina saznali, da je u srpskom selu Minčevu registrovano torlaško udruženje „Timočana – Torlaka“, sa čijim članovima uspešno sarađujemo i organizujemo najrazličitije događaje. Naše udruženje ima mnogo pristalica i dobrih pomoćnika iz skoro svih naseljenih mesta u belogradčiškoj, i susednim opštinama vidinske i montanske oblasti.

Kakava je ustvari razlika između „Torlaka“ i „Turlaka“?

Danas u belogradčiškim selima Kračimir, Stakevci, Salaš i delu sela, koja pripadaju opštini Čuprene, možemo da kažemo da se govori o „Turlakiji“. U stvari nema razlike između pojma „Turlak“ ili „Torlak“, razlika je samo u jednom slovu – „U“ ili „O“, što se objašnjava specifikom govora. Za naš kraj je karakteristično da Torlaci iz belogradčiških sela „tutuniču“ (govore u umesto o). Postoji jako veliki broj primera:„завръни говедуту” – umesto zavrni govedoto, „затвори бравчетуту” – umesto „zatvori bravletoto“, „простри цръгуту” , „изюри мачкуту”, „тури чивиюту”, „прибери сламуту”. Jedna stara, šaljiva presma, koja se pevala na zabavama, poselima i večerinkama, takođe je slikovit primer.

Дай ми, лало, капутуту-                      Ту-ту, ту-ту, ту-ту, ту-ту,
да угасим ламбутуту.                          Ту-ту, ту-ту, ту-ту, ту-ту.
Да угасим ламбутуту                           Да угасим ламбутуту-
да уловим най-младуту.                      да уловим най-младуту.

Daj mi, lalo, kapu

Da ugasim lampu

Da ugasim lampu

Da ulovim najmadju

Koliko Torlaka ima u Bugarskoj?

Demografski pad je činjenica u Severozapadnoj Bugarskoj. Stanovništvo u mnogim selima na granici smanjio se poslednjih decenija. Danas oko 20 000 ljudi iz regiona spada u ovu etnografsku grupu. Torlacite su „Balkanci“, ali se spominju, takođe, i u drugim regionima Bugarske – u oblasti Plovdiva, oko Dobriča, u Ludogorju. Prema nekim publikacijama Torlaka ima i u Makedoniji, torlaška zajednica postoji i u južnoj Rumuniji, Gorani u Albaniji, takođe se opredeljuju kao torlaci.

Verzije o poreklu Torlaka su različite, ali kao da se sve više stiže do zaključka da su Torlaci naslednici drevnog trakijskog plemena.

Da, verzije su različite i ima dosta publikacija na tu temu. Torlaci se spominju u dosta starih istorijskih tekstova. U stvari, Torlaci se smatraju naslednicima Tračana. Baš ovde, u našem regionu i duž reke Timok – od srpske opštine Knjaževac prema Belogradčiku, bila je teritorija trakijskog plemena Tribali. Tračani-Tribali bavili su se zanatom. Poznavali su i veštinu rudarstva i obrađivali su rudnike zlata u regionu. Bili su takođe, i veoma veđti odgajivači životinja i zemljoradnici. Bili su još i terzije i abadžije. Može da se smatra da su Torlaci naslednici baš ovog trakijskog plemena.

Odakle dolazi reč „Torlak“, „Turlak“?

I za to postoji nekoliko verzija. Pošto su to ljudi-balkanci, njihova naseljena mesta nalazila su se na teritoriji same Stare planine. Zbog toga, pošto je ipak njihov osnovni način izdržavanja bilo odgajanje životinja, neki od ljudi su deo godine, ili tokom cele godine živeli u šumi. Tamo su gradili „torlo“ ili „turlo“, „tarlo“, „tarljak“ – što bi značilo visoki, veliki i okrugli otvoreni torovi za ovce i koze. Smatra se da odatle potiče reč „turlak“ ili „torlak“. Za sebe su ljudi pravili čvršće domove. Do dan danas u mom selu se priča o jednom roditelju jednog mladića koji je mesecima živeo sa životinjama i nije se vraćao u svoje selo. Zato su njegovi roditelji, jedno veče otišli na kraj sela i iz sveg glasa su vikali, sledeće:

– Živko, ajde dodji si sutra uveče! – A on im odgovara: – E, pa, zašto?

– Će te ženimo… A on opet pita_

– A za koju? … I oni su mu objašnjavali

Kada postaje popularan drugi naziv za Torlake – „belodreškovci“?

Negde početkom prošlog veka, zbog specifičnog bele nošnje ove zajednice. Bela „uniforma“ Torlaka očuvala se i nosila se do 20-tih godina prošlog veka. Njeni primerci sačuvani su u muzejima. Karakteristični su sa dva ili pet reda gajtana, koji su oko ivica džepova, kragni odela. Muške nošnje su sa košuljom koja je dugačka do kolena i jekekom sa vezom oko vrata. Na nogama nose bele jednostavne benevreke, a kožni opanci imali su crne pertle. Samo torlaški opanci imaju takve crne pertle, one su karakteristične i tipične za nošnju, kao i kalpak za glavu.

Vađe udruženje se zove „Ždrebče“, odakle taj naziv?

„Ždrebče“ je najviši vrh u zapadnom delu Stare planine, na 1373 metara nadmorske visine. Međutim, zbog specifike lokalnog govora, ovde je naš govor veoma tvrd, lokalci su dodali jedno „d“ za bolje zvučanje. Često idemo na izlete do vrha „Ždrebče“, koji se nalazi na samoj granici. Odlučili smo da se naše udruženje tako zove, jer su sa jedne strane ovog vrha bugarska sela Turlakije – kolevka Torlaka je u Kračimiru, Salašu i Stakevci. Nije slučajnost to što lokalni pesnici pišu toliko mnogo o Turlakiji. Sa druge strane granice su naši pobratimi, Srbi – Torlaci iz Miničeva i opštine Knjaževac, sa kojima se viđamo na folklornim saborima i sarađujemo u različitim oblastima. Povezuju nas zajedničke tradicije, govor nam je isti, imamo istu kuhinju.

Da li je isti torlaški dijalekat sa obe strane granice?

Nisu nam samo reči iste, po svemu ličimo – po adetima, po mentalitetu i najviše po oštrom smislu za humor. Torlaški dijalekat je specifičan, dosta njegovih reči nisu deo niti književnog bugarskog, niti književnog srpskog jezika. Recimo, za paradajz kažemo „petlidžan“, za želudac – „mešina“ itd. Čovek iz „druge Bugarske“ skoro da neće moći da nas razime, ali to je čar našeg jezika. U torlaškom dijalektu nema slova „F“ i „Ъ”, zato se kaže „vaner“ umesto „fener“ ili „vilija“ (parče hleba) umesto “filija“, „vurnja“ – „furna“ (rerna), „rub“ – „ръб“, „grbina“ – „гръб” (leđa) itd. U nekim rečima ostaju samo sugrasnici – щъркелът (shtrkel – roda) – shtrk,  червеят (červejat – crv) – crv, plž – „охлюв” (ohljuv – puž). U velukom broju slučajeve ne čuje se ni zvuk „H“, pa zato imamo pitanje „Tebe stra li te je“, umesto „je l’ te strah“. U našem selu ima jedna porodica Ubavenkovi (na bugarskom lep se kaže hubav). Neko iz njihovog roda se svojevremeno zvao Ubavenko, što znači da su ovde svi ljudi „ubavi“ (lepi).

Da li su sačuvane torlaške pesme i izrazi, da li se oni danas koriste i pevaju?

Da, i ovde u regionu postoje predivne folklorne grupe, u Stakvcima i Salašu. Na Nacionalnom saboru za umetničko stvaralaštvo u Koprivštici tokom 2010. vokalna grupa „Rosen zdravec“, koja prpada Narodnom čitalištu „Krum Bačvarov – 1892.“ Iz Stakevaca, bila je nagrađena „Zlatnom plaketom“ i nagradom za pesmu „Pilo li e magareto vodu“ i za starinski narodni ples „Bibiči“.

Mi Torlaci smo pričljivi ljudi, mnogo pričamo i volimo da se šalimo. U Stakevcima imaju himnu, u kojoj je sledeći tekst: „Široke su Djorine oranice, tamo se šetaju zečevi i lisice“. Muškarci imaju i izreku u kojoj se navodi šta bi trebalo da ima jedan čovek:“Gusto varivo, komavo vino i lanske neveste“ tj. gusto, dobro jelo, pravo vino od grožđa i mlade žene. Kod Torlaka se zna da je „muškarac ko gorun“ – to je ona vrsta hrasta, koji je „rastao u senci i koji je pio hladnu vodu“, hrast zdrav, prav i visok – jednom rečju – junačina. Kaže se još: „Mi Torlaci smo vitki k’o svinakovina i lako se ne kršimo“. Svinakovina je žbunasto drvo koje može da naraste do dva-tri metara visine i veoma je žilavo – koliko god da se savija, ne može da se polomi. Takva je narav Torlaka – insistiramo na našem. Možemo da se savijamo, ali se ne „kršimo“, ne može nas niko lako ubediti u nešto. Torlaci su ponosni ljudi. Ali, mogu i mnogo da se hvale, ha pričaju smešne i duge „lakrdije“. Naša parola je „Torlaci smo, junaci smo.“

Kakva je karakteristična torlaška kuhinja, šta postavljate na trpezu kada se susrećete sa pobratimima iz Srbije?

Jedno od karakterističnih jela je „beli muž“, pod tim nazivom je poznato u kuvarima – „beli muž  iz belogradčiškog“. Jelo je poznato u celom regionu, čak se u jednom srpskom gradu svake godine održava trodnevni festival belog muža, biraju se mister i mis u nacionalnim nošnjama, pevaju se pesme. Druga karakteristična jela su sarma punjena orasima i paprikom, gnečenje s pasuljem. Tokom leta mezi se „prženko“ – luk, paprika, paradajz i sir, kao i „kosačko kiselo“ – sitno narezan krastavac, malo paradajza, parčići stare sušene paprike, beli luk, voda i sirće. Odlično se kombinuje sa domaćom rakijom. Neponovljiv je ukus i pite gužvare. Čak i obična supa od krompira – „Kompirovica“ sa sirom, ima neke specifične torlaške detalje prilikom kuvanja. Te, i još mnogo drugih đakonija, priprema se i nudi u lokalima za turiste u regionu.

Da li će se sačuvati bogato kulturno nasleđe Torlaka i za mlade naraštaje? Da li omladinu iz regiona interesuju torlaške tradicije?

To je naš cilj – da predstavimo jezik, običaje, tradiciju, obrede Torlaka, da bi mogli da se predaju drugim ljudima, i pokolenjima. U Centru za rad a decom u Belogradčiku angazovano je oko 160 ljudi. Radimo sa decom na očuvanju i razvoji lokalnog folklora. Imamo dečiju grupu koja je veoma zainteresovana, sada počinjemo da pripremamo različite folklorne prizore i skečeve, koje će igrati deca. Mladi ljudi treba da znaju običaje i govor svojih baba i dedova.

Dobro je i to, što lokalna vlast snažno podržava inicijativu za očuvanje  kulturnog i istorijskog nasleđa i aktivnost koja popularizuje torlaški folklor i tradiciju. Prošle godine udruženje je dobilo nagradu od ministra ekonomije, energetike i turizma za svoje aktivnosti.

Da li je pravilnije reći „Severozamrla“ ili „Severoznačajna“ za ovaj deo Bugarske?

U svakom slučaju „Severoznačajna“ i meni je drago što ovaj sajt popularizira upravo to. Mi smo često samoironični i koristimo „severozamrla Bugarska“, ali istina je da, bez obzira što nemamo dobro razvijenu ekonomiju, posedujemo neverovatno prirodno i kulturno nasledđe. Region je ekološki očuvan, ima predivne uslove za razvoj turizma. Takođe, ova oblast ima dosta dobre vinarije, koje proizvode ekološka elitna vina. Turiste dočekuju ljubazni i gostoljubivi domaćini. A ponajviše imamo pametne i inteligentne mlade ljude, koji predstavljaju najveće bogatstvo Severoznačajne Bugarske.

 

no images were found

Подобни статии